PRETRAGA

KNEŽEVIĆ: SUOČILA SAM SE SA SVOJOM TUGUM

  • m.zivkovic
  • 12/01/2019 11:23
  • Pregleda: 82
  • http://www.rtvpuls.com/vesti/knezevic:_suocila_sam_se_sa_svojom_tugum_/21910
  • ČAGLAVICA, 12. - "Održite svoj identitet gde god da se nađete, šta god da vam se dešava. To je jedini način da opstanete i da trajete", poručila je u emisiji RTV Kim „Život i umetnost“, rediteljka, glumica, spisateljica i dramski edukator Radmila Knežević.
     
    Radmila Knežević rođena je 1971. godine u Prizrenu. Završila je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Prištini u klasi profesora Svetozara Rapajića. Na Filološkom faklultetu u istom gradu diplomirala je na smeru književnost i srpski jezik.
     
    U Narodnom pozorištu u Prištini zaposlila se kao glumica 1996. godine. Pored glume, aktivno se bavi režijom, dramskom edukacijom i pisanjem. Članica je Udruženja književnika Srbije, kao i Udruženja književnika Crne Gore.
     
    Objavila je 5 knjiga, a u opusu ima pesme, kratke priče za decu, te drame za najmlađe. Pesme su joj prevođene na ruski, engleski i nemački jezik. Dobitnica je više književnih i nagrada za režiju.
     
    Iz Prizrena, preko Prištine, u Budvu. Osim da su čudni putevi gospodnji i da Balkanu nikada nije dosadno, šta vam još poručuju vaše promene mesta boravka, nakon svih ovih godina?
     
    Postoji ona izreka, „kada živiš na Balkanu možeš slobodno da živiš u dnevnoj sobi, a da u međuvremenu promeniš tri države“. Eto, otprilike tako, pošto su vremena turbulentna i zaista je to negde tako. Malo živite u Jugoslaviji, pa malo u Srbiji, onda u Srbiji i Crnoj Gori, pa u Crnoj Gori, šetanje je neprestano i neprestana su pomeranja i novi nazivi na koje čovek treba i da se navikne. Bitno je da u svakom tom mestu gde se nađete, očuvate sebe, jer nije jednostavno, pogotovo kad svojom voljom ne odlazite, nego vas presade kao neku biljku, iz jedne saksije u drugu, onda je teže prilagoditi se i snaći se. Ako je čovek dovoljno mudar i spreman da se prilagodi toj novoj sredini i da nastavi svoj život uz očuvanje svoje ličnosti i svog identiteta, onda to u neku ruku i ne predstavlja problem. Kao što je rekao Dostojevski, „čovek je biće koje se na sve navikava“. Moj izbor da živim u Budvi je bio jedini. Pošto smo svi otišli 1999. godine iz Prizrena, i dosta nas iz Prištine, ja sam sa suprugom ostala da živim u Budvi i kasnije smo tu osnovali porodicu. Tako da, već 20 godina živim u Budvi, ali ta tuga za Prizrenom i Prištinom je uvek prisutna i ona će ostati u meni do kraja života, svesna sam toga, ali to je tako.
     
    Jednom ste rekli da je kulturni život ulaznica za svaku sredinu u kojoj se nađete, da li ste u Budvi dobli parter ili balkon?
     
    Ja imam ćerku i sina, Anstasiju i Vasilija, oni su već veliki, imaju 18 i 17 godina, i ja non-stop ponavljam „vaspitanje i obrazovanje“. Mislim da u svakoj sredini „lepa reč može da otvori gvozdena vrata“, da svuda možete da budete dobrodošli, ako imate jedan normalan i zdrav odnos prem ljudima, a taj normalan i zdrav odnos podrazumeva neku najopštiju kulturu koju morate da posedujete u sebi. Ja imam sreće da potičem iz takvog grada, da sam iz takve porodice, da sam ponovo došla u sredinu koja je takođe jedan stari grad, jer Budva ima svoju dugu tradicju, bez obzira što je svi vezuju za diskoteke i letnji provod, ona u suštini nije takva, ima razne druge kvalitete, tako da sam ponovo došla u jedan stari grad i neminovno me je život vodio ka tome da budem prisutna i da se bavim kulturom i da mi to bude način života.
     
    Kako je biti Srbin u Crnoj Gori?
     
    Biti Srbin je svuda lepo, veliki je ponos biti Srbin i ja sa tim nemam problema, iz razloga što nemam krizu identiteta i što nemam dvoumljenja šta sam. Problem toga, da li negde možeš biti nešto proizilazi iz samih ljudi. Ukoliko dozvolite da vas neko poljulja u veri, u pripadnosti, u nacionalnosti, u identitetu onda naravno da imate problem. Genralno, ja nemam nikakvih problema, zato što nemam problem sama sa sobom. Uvek je ljudima koji imaju problem u tom smislu teže, i tu se dešavaju razne konfliktne situacije. Naravno, tu ne podrazumevam konkretno nasilje, nego verbalno ili neke druge vrste. Veoma je bitno da znate ko ste, odake ste. Recimo ja, gde god se nađem ili otputujem, po Evropi ili tako dalje, uvek govorim da sam iz Prizrena i meni je moje poreklo mnoga vrata otvorilo u životu, pogotovu pred ljudima koji su obrazovani, koji drže do sebe i koji znaju šta Prizren znači. Ja sam imala situacije da kada kažem da sam iz Prizrena, ljudi odmah počnu da me gledaju drugačije, da mi se otvaraju neke nove šanse za rad, saradnju, druženje, prijateljstva. Mislim da je u današnje vreme velika privilegija voditi poreklo odavde, sa Kosova i Metohije. Kako god to drugima izgledalo, meni je to uvek tako bilo, i uvek će tako biti.
     
    Jeste li ikada zapravo otišli iz Dušanovog grada, i može li se to uopšte?
     
    Ne, ja se i dan danas vraćam. Imala sam jedan period kada nisam uopšte dolazila jer sam imala taj svoj prkos i srpski inat. To su bile gluposti, sada mi je žao što je bilo tako. To je možda i bila stvar moje nezrelosti i splet takvih okolnosti. Od trenutka kada sam ponovo došla, ja nisam prestala više da mu se vraćam. U međuvremenu sam obnovila kuću u Prizrenu, koja je bila spaljena 2004. godine. Poslom sam vezana za Gračanicu zato što sam ovde članica pozorišta, pa dolazim često iz tih razloga, ali i da nema pozorišta dolazila bih u Prizren, jer često dolazim i samo do Prizrena. Do trenutka kada nisam napravila tu kuću ja sam mnogo patila, zato što sam gledala sve preko televizije, a nisam mogla da dođem i nisu mi se otvarali putevi, ali od trenutka kada su mi se putevi otvorili i kada sam ponovo došla, suočila sam se sa svojom tugom i taj prvi trenutak je bio, naravno, dramatičan, ali je lakše kada se u životu suočite sa svim tim stvarima i to prevaziđete. Ja sada nemam uopšte tu vrstu patetike koju imaju neki drugi. Ta nostalgija uvek postoji, i da su normalna vremena i da je na normalan način otišao, čovek je uvek, kad ode iz svog kraja nostalgičan. Ovo je sada druga priča i ta tuga je skroz prevaziđena, u tom smislu. Sada se, konkretno, često nalazim tu i mogu da doprinesem nečemu. Mislim da bi situacija mnogo bolja bila kada bi manje pričali, a više radili. Dosta smo kukali i patili sami nad sobom i ako su se ove generacija pre nas istrošile od tolike muke, da treba učiti nove generacije, one koje dolaze, da treba nešto raditi i stvarati, da treba uvek ići napred.
     
    Kada vam neko kaže „Prizrene stari“ , vi pomislite na šta?
     
    Pomislim na moju knjigu „Prizrene stari“ koja je meni vrtoglavo promenila život. Na sajmu knjiga u Beogradu sam imala promociju svoje prve zbirke poezije „Ne tražim da znaš“, tu sam srela moju prijateljicu Lelu Marković koja je takođe pisac, i iz Prizrena je isto, a živi u Beogradu i bila je na mojoj promociji. Ja sam je pitala da napravimo jednu knjigu o Prizrenu, da sakupimo pesme i priče o Prizrenu i da sve stavimo u jednu knjigu. Ona i ja smo godinu dana radile na antologiji „Prizrene stari“, sakupile smo sve ono što smo našle, a da je napisano u Prizrenu u tom književnom smislu, pesme, priče i ostalo od 14. veka do današnjeg dana. Tek smo onda videle koliko toga još nismo ubacile. Mislim da je deset ovakvih knjiga malo da se sakupi sve ono što je napisano o Prizrenu, zato što je Prizren uvek bio inspiracija mnogim književnicima i ja sam tad videla da ne postoji nijedan ozbiljniji i pravi pisac, a da nije napisao neku priču ili pesmu o Prizrenu. Ta knjiga mi je, kako profesionalno tako i privatno, skroz promeila život. Živa je istina da postoje knjige koje vam menjaju život, to uopšte nije floskula, moj život je upravo takav bio. Ova knjiga me je ponovo vratila na Kosovo i Metohiju. Živojin Rakočević me je zvao da napravimo promociju, u tom trenutku se i otvorio Dom kulture u Gračanici, i prva promocija je bila promocija upravo knjige „Prizrene stari“. Sutradan sam otišla za Prizren i to je bio taj moj ponovni susret sa Prizrenom.
     
    Vi ste glumica, rediteljka, spisateljica, dramski edukator. Šta ste najviše od toga?
     
    To su sve slične umetosti, nije to kao da sam slikar i džez pevačica, pa sam ipak različita, nego je sve to slično, zato što gluma ne može bez dramskog teksta, a da bi neko mogao da glumi mora da zna da glumi, pa je tu ta edukacija prisutna. Ako sam već napisala taj dramski tekst, valjda ja imam najbolje u glavi kako će to da izgleda na sceni, onda ta režija i sve tako. U Budvi vodim školu glume već 20 godna, sada ove 2019. godine ulazim u dvadesetogodišnji jubilej. Mnoga velika i poznata imena mlađe generacije koja su sada aktuelna u Beogradu i dole u Crnoj Gori, ali više oni koji su zastupljeni u Srbiji, su iz moje škole glume, i što se toga tiče to je dole (u Budvi) prisutno. Dole sam i osnivač jednog festivala književnoti za decu, koji se zove „Male morske pesme i priče“ gde dovodim i poznate pisce koji gostuju i rade razne radionice edukativnog tipa. Stalno se nešto dešava, festival traje 3-4 dana, ali je vrlo zahvalan i edukativan. Sada se ovde bavim režijom i volim taj sinkretizam u umetnoti, volim kada su umetnosti spojene, pogotovu kad su tako sične. Volim taj posao jer vi iz glave napravite nešto što je opipljivo, recimo, celu predstavu. To je čestica koja je bila u mojoj glavi, pa je sada porasla i realizovala se. Zato je taj poziv tako lep, pa mi onda nije teško ni da pišem, ni da režiram. Pa edukacija, šta radim ako ne prenosim to na mlađe generacije, završiće se moj život, i poneću to sa sobom je l’? Najbitnije je u životu da ostavimo nešto iza sebe, ne da bi nas neko pamtio, nego da bi neko poveden primerom nešto korisno činio i dalje.
     
    Kako komentarište činjenicu da osnovci u Crnoj Gori više nemaju obavezu da čitaju „Krvavu bajku“ Desanke Maksmović i „Ala je lep ovaj svet“ Jovana Jovanovića Zmaja, ali im se predlažu „Hari Poter“ i „Gospodar Prstenova“. Da li se tu radi o prirodnoj smeni generacija ili je u pitanju nešto drugo?
     
    „Hari Poter“ je i u Srbiji prisutan, i tamo se isto čita kao lektira, tako da delimično jeste stvar osavremljivanja dečije literature, ali je ipak potpuno jasno da stvar nije samo jezičke prirode i te školske, nego i političke prirode. Šta bih rekla na to, osim da je tužno što ta deca neće imati priliku u životu da pročitaju nešto što je tako lepo, plemenito i uzvišeno, neće imati priliku da čitaju te pisce. Nažalost, obrazovanje se svelo uglavnom na to da vam je bitnije ono obrazovanje od kuće, a onda je to različito od onoga kako se obrazujete u školi. Meni i mojoj generaciji je bilo donekle lakše, zato što je to sve bilo ujednačeno. Sada su te generacije, nažalot, totalno izgubljene, u tom smislu da deca nemaju neki svoj pravac kojim će ići. Misim da je, generalno, problem što treba naći način da se ta deca usmere, i da se uhvate za nešto konkretno, za neku ideju, da se oduhove malo, da se više značaja pridaje duhovnim vrednostima i da više rade sami na sebi, da bi bili ispravniji kasnije u životu. Na kraju će oni znati šta je crno, a šta je belo, ali put kako će oni do toga doći će biti veoma turbulentan i pitanje je koliko će njih na kraju uspeti da razazna šta je pravo, a šta ne.
     
    Članica ste i Udruženja književnika Srbije i Udruženja knjižvnika Crne Gore, zanima me, imajući u vidu ove činjenice, da li delite mišljenje mnogih, da je ratu u bivšoj Jugolsaviji prethodio sukob pisaca?
     
    Ne, ja mislim da je ratu prethodila globalna politika, i istorija pokazuje da je to tako. Mislim da se mi tu stvarno nismo mnogo pitali. Mi smo možda u nekim trenucima pogrešno igrali neke stvari, možda smo mogli sa malo više diplomatije da nešto izbegnemo, možda nešto sa malo više odlučnosti i čvrstine da dobijemo. Generano, smatram da je to bilo unapred zacrtano, i da se, u krajnjem slučaju, sve to isto i sada dešava. Zato je bitna ta priča sa početka, održati svoj identitet gde god da se nađete, gde god i šta god da vam se dešava, jer je to jedini način da opstanete i da trajete. Ja živim u Crnoj Gori i tamo imamo vidnu situaciju u kojoj identitet prerasta u neku drugu naciju. Znamo da se mnogi bivši Srbi pišu kao Crnogorci i da se stvara nova nacija. Kada vidite da vam se to dešava pred očima, onda vam je potpuno jasno da je to proces koji je i ranije postojao i trajao, da to nije izmišljotina. Zato je bitno, šta god da se dešava, da znate ko ste i šta ste.
     
     
     
    Izvor: RTV Kim